Svaki put kada je pomislio da su nečije patike, nos, kosa ili torba ružne ljudi oko njega su bili ljuti i uporno su ga gurali od sebe zato što govori uznemiravajuće stvari. On je govorio samo istinu. On je govorio ono što je mislio. Ako pričate o nečemu što njemu nije interesantno on bi vam rekao: ,,Dosadna si, ne zanima me ono što govoriš." Nije mu bilo nikada jasno zašto se drugi ljudi ljute na njega i šta je to što pogrešno radi. Primećivao je i priznavao da baš nije mogao da razume zašto se ljudi okupljaju, zašto imaju dosadne razgovore koji ne vode nikuda, a za njih nije imao mogućnosti. Teško mu je bilo da razgovara o temema koje nisu bile u njegovoj sferi interesovanja. Voleo je da govori samo o stvarima gde postoje konkretni dokazi i argumenti. Nije voleo da razgovara sa drugima, zapravo voleo je ali ne na uobičajeni način. Voleo je da govori više poput nekih predavanja o recimo matematici. U onim razgovorima gde nije imao znanja nije hteo da im se priključuje. Zato se strogo držao svojih stavova i uverenja u onim oblastima koje ga interesuju, jer je smatrao da se u njima najbolje snalazi i da ne postoje druga gledišta osim njegovog. Njegova okolina bila je uređena po određenim pravilima, kako njegova soba tako i kuhinja, kupatilo i ostali delovi stana. Živeo je sa roditeljima, a njegov život je funkcionisao po određenim pravilima koja su osmišljena tako da njemu odgovaraju. Roditeljima je bilo teško ali su se vremenom navikli da funkcionišu u njegovim okvirima, po njegovim pravilima. Voleo je da jede iste stvari. Obožavao je plazma keks. Odbijao je svaki drugi obrok. Voleo je da nosi iste farmerke, istu majicu i iste patike. Svaki put kada bi mu se pokvasila majica bio je jako ljut. Nije bilo važno gde se nalazio, morao je da skine. Majka se seća da je oduvek bio takav. U vrtiću se nije igrao sa drugom decom. Igrao se sam u jednom uglu sa kutijom punom pasulja. Obožavao je kišu, čak je pokušavao i da prebroji koliko kapljica kiše padne pored njega kada je napolju. Voleo je objekte koje si vrte. Obožavao je veš mašine, a bio je fasciniran dvrenim igračkama. Pokušavao je da uoči razlike između svakog listića koje je pronašao u okolini. Voleo je da odlazi u bibiloteku i uzima knjige o mostovima. Barato je sa velikom količinom informacija o tome kako izgledaju konstrukcije mostova, od čega se sve prave, koje vrste mostova postoje, gde se sve nalaze, ko je koji most izgradio, kada su nastali mostovi, simbolika mostova itd. Voleo je da se vraća istim putem od škole do kuće. Svaki put kada se vraćao prvo je morao da dotakne veš koji se sušio na štriku, da napravi jedan krug oko drveta i odmah nakon toga bi nastavio dalje. Uznemiravalo ga je kada sve to ne uradi po istom redu. Krenuo je na fakultet, studirao je matematiku. Dok god se govorilo o matematici izuzetno se dobro snalazio. Onog momenta kada su ljudi počeli da koriste u govoru stilske figure, da koriste metafore, hiperbole, sarkazam bio je potpuno izgubljen. Bilo mu je čudno što jedni druge dodiruju tokom razgovora i što se prate očima. Naučio je neka jednostavna pravila. Naučio je da kada neko plače pita ga da li mu je potrebna maramica, kada je neko ljut naučio je da se izvini. Tokom dana je uglavnom sam, dok crta linije na papiru na kojima se nalaze tri tačke pa potom razmak i još tri...
Nikolas, dečak sa Aspergerovim sindromom
Priča je izmišljena, sve slučajnosti su nenamerne, ideja je da se kroz moju empatiju i znanje o osobama sa Aspergerovim sindromom prikaže nešto što njih karakteriše i tako poveća svest o njima. Ovo je samo jedan mali domen, a svaka osoba je individua za sebe.
