Priča majke dečaka sa Autizmom - moglo je biti i gore.

 PRIČA MAJKE DEČAKA SA AUTIZMOM

Današnji tekst će se zasnivati na kratkoj priči o majci dečaka sa autizmom koja je kako sama kaže  bila ,,u potrazi za ,,normalnim". Današnji tekst je drugačiji jer se zasniva na iskustvu . Odnosno zasniva se na subjektivnom. Nadam se da će vam se ovakav tekst dopasti. Pre nego što nastavite sa čitanjem želim da vas naravno pozovem da me dodate za prijatelja na mojoj facebook stranici :

Pomoc defektologa 

Kao i da vas pozovem da zapratite moju instagram stranicu :

Defektoloska pomoc

       U POTRAZI ZA ,,NORMALNIM"

Od kada sam dobila dete sa Autizmom počinje moja večna potraga za,,normalnim". Ponekad sam umorna i razočarana, ali obično ne odustajem tako lako. Moj dečak nikada neće biti ono što drugi smatraju i što nazivaju ,,normalnim".

Mom detetu je svakako potrebna pomoć u savladavanju zadataka iz svakodnevnog života i naravno da ću mu obezbediti svu moguću stručnu pomoć, ali pitanje je koliko će se moje dete razviti i koliki uticaj će na njega imati sve ono što rade stručnjaci koji su konstantno angažovani oko mog deteta. 

Svaki put kada se setim da imam dete sa Autizmom pomislim možda je moglo i gore. Valjda se tešim...pomislim...imam dečaka koji hoda, trči , smeje se i plače. To ne mogu svi, zar ne? Čini li me ovo lošom majkom ili je ovo samo uteha? On zapravo zna mnogo! Ali, pošto se sve to podrazumeva onda ljudi to i zaboravljaju. Ljudi malo razmišljaju o tome. Ja razmišljam! Često u teškim situacijama sebi kažem 

MOGLO JE BITI I GORE. 

Kod nas u kući napravimo zabavu svaki put kada moj dečak nauči nešto novo.  I svaki put kada nešto novo nauči ja pomislim i zahvalna sam jer to ne može svako, Ne očekujem veliko i zahvalna sam svakom sitnom koraku i pomaku. Vežbamo svakodnevno . 

VEŽBAMO I PONOVO VEŽBAMO. 

Nikada ne prestajemo i nekako opet težimo i vežbamo do ,,normalnog". Zanimljiva stvar u našoj porodici je da neke ,,normalne" stvari iz svakodnevnog života za nas postaju ,,nenormalne". Ono što je normalno za sve ostale ljude na ovoj planeti za nas nije.

 KADA BI SVE POCELO DA BUDE ,,NORMALNO" SA MOJIM DECAKOM I PORODICOM, POMISLILA BIH DA SE DESAVA NESTO NENORMALNO. 

Jednostavno, živim sa tim. Navikla sam. Verujem da se u drugačijem okruženju nikada ne bih snašla. 

SVI SMO MI RAZLIČITI I TO JE VAŽNO I DOBRO.

KOLIKO GOD BILO TEŠKO RAĐANJE DECE SA SMETNJAMA VAŽNO JE RAZMISLITI I ZAHVALITI SE NA SVEMU.

Veoma sam ponosna na svog dečaka, jer on stalno nešto uspeva , svakog dana!

:) :) :)